Петнаест година после, моја истина о #5Oktobar

Данас се навршава 15.година од једног догађаја који је могао да промени Србију у позитивном смислу.

5.октобар 2000-те је неспорно значајан датум за Србију. У зависности из угла гледања, одрeђене групе га славе како би наставили политичку манипулацију, и развили жељене емоције код бирачког тела са којим на један посебан начин комуницирају, неко је сасвим равнодушан на помен тог датума, неко негира његов значај.

Представљен је и као рушилачки акт, напад на уставно уређење, атак на патриотизам.
Ја ћу изнети сопствено виђење тог догађаја, не упуштајући се у разлоге коју су довели до флоскуле ,,догодио се 5.октобар".

Заправо, пре тачно 15 година догодио се највећи пораз интелектуалне елите, српске младости, и радничке класе. Довели смо  на власт, екипу која је имала историјску прилику да Србију изведе на прави пут. Наравно, прилика је прокоцкана. Као део  покрета Отпор из Ниша кренули смо тог јутра ка Београду, одлучни да, уколико би било  неопходно учинимо све што је у нашој моћи да дође до промена.

Колона возила, путничких, аутобуса, и теретњака била је крајње непрегледна. Мислим да је из Ниша кренуло 20.000 или 30.000 људи. Ушао сам у један од многих Нишекспресових аутобуса да отпоздравим нашим отпорашима пред полазак за Бг. Евентуално питам да ли је све како треба, успут обавим са неколико људи разговоре, који су због саме ситуације, ванстандардни.
 Пошли смо, пријатељи моји и ја, бордо Опелом. Након 80,90 пређених километара од Ниша, на једном паркингу прелазим у бели аутомобил код друге двојице мојих пријатеља.
Пре тога, чека нас прва препрека код Алексинца. Пролазимо је без проблема. То ми постаје јако сумњиво.

Идемо даље.
     Друга препрека је наплатна рампа, надомак Београда. Пролазимо је уз мање проблеме. И то ми је било јако сумњиво. (тада искрено почињем да сумњам да је све договорено)Улазимо у Београд. Осећамо велико узбуђење. Долазимо пред зграду садашње Скупштине Републике Србије.(тог тренутка немам дилему да је постигнут договор, а да смо ми само део колорита, јер да симбол моћи режима брачног пара обезбеђује тек нешто више од 200 милицијаца!?) Улазим уплакан од сузавца у скупштинску зграду, видим гомилу која користи прилику, узима уметнине, чупа штекере, вичем, молим да се престане.. не вреди.... налазим се са другарима некако у општем метежу и излазимо из зграде. Опет сузавци.. мука..
Све то време одјекују некакве политичке говоранције....остало је мање више познато.
А, да... као сувенир узео сам и ја нешто. Испред зграде је била позивница за пријем у јорданској амбасади.

Већ је 6.октобар 2000те.
    Око 7 часова ујутру сам у Нишу. Невера. Моји ме са пријатељима чекају. Поздрављам се са свима. Кажем кеви истину- био сам учесник једног интерактивног филма. Лоше изрежираног, са јако лошим глумцима. Године након 5.октобра ће показати исправност тога што сам рекао мајци.
Из периода Отпор-а, остаје осећај да смо, као јако млади људи, истовремено и ударне песнице, преко којих је реализована идеја, како би се прикриле све слабости тадашњих врлих лидера опозиције - изманипулисани, да су нас продали.

     Све што у аманет добију наше нове генерације су дилеме - како избећи да њима управљају као даљинским управљачем за телевизор. Како прозрети кад вас неко ,,навлачи''. Младим људами само опрез саветујем. Постоје институције система. Верујте им.
Интелектуална елита, ако то код нас постоји, треба да се запита, шта је то подржавала. Нису они балоње ко што смо били ми, па грлом у јагоде.
     Радничка класа, која је подржавала  већински петооктобарске промене, заузврат натовари беду на врат, стотине лоших приватизација, отпуштања.. наравно, не њиховом кривицом.. радничке класе више нема. Свакоме је било јасно да је она нестала 2003.године.

      После петнаест година треба све скупа да нас је срамота, и оне који су довели до ,,плишане револуције'' и оне који су спроводили ,,плишану револуцију'' да би се очешали о неку привилегију, и оне пасивне навијаче и критизере, шта смо урадили са нашом Србијом.